Frankofona putovanja

Doček u Bordou uz KOLAČIĆE OD RUMA: Kako su me Francuzi ugostili kao svoga

11 маја, 2016

Kakav zanimljiv izbor za godišnji odmor – napisala mi je poznanica u mejlu kada sam joj odgovorio da sam u Bordou, na jugo-zapadu Francuske. I kad malo bolje razmislim, ko bi uopšte otišao u Bordo i Nant umesto da lepo direktnim letom dođe do Pariza ili autobusom do Nice ili Kana?

Ideja da odem baš u ova dva grada i da usput svratim u Briv La Gajar kod mog prijatelja Aleksandra, kojeg sam pre dve godine ugostio u Beogradu, nastala je sa željom da saznam kako se živi u manjim francuskim gradovima, ali i da provežbam francuski jezik u tamošnjim porodicama. Zbog toga sam rešio da odsednem kod domaćina koje sam pronašao preko sajta www.couchsurfing.com.

Kao i uvek, leteo sam sa jeftinim (low-cost) avio-kompanijama od Beograda do Bazela, gde sam prenoćio kod doktora iz Sirije jer nisam drugačije mogao da uklopim letove, a onda sam zorom nastavio drugim avionom do Bordoa. Karte sam kupio tri meseca ranije, a koštale su me u proseku po oko 30 evra, ali uz mali, ručni prtljag.

Nakon što sam na kaučsurfingu na francuskom jeziku objavio poruku da dolazim na devet dana u taj deo Francuske i da bih voleo da me neko besplatno ugosti, dobio sam čak sedam direktnih poziva, što je bilo neočekivano! Toliko o hladnim i uzdržanim Francuzima.

U Bordou sam prihvatio poziv gospodina Lionela koji je radio u Hrvatskoj i pomalo govori hrvatski jezik i Stefana koji je vlasnik pekare i koji me je po ceo dan čašćavao pecivima i čokoladom.

Pisao mi je i bračni par koji ima kućicu kraj okeana, kao i devojka koja je želela da joj budem prvi gost, ali nije bilo moguće sve postići. Možda sve ovo na prvi pogled deluje slatko i bajno, ali ne zaboravite da budete spremni da poštujete pravila u kući, odnosno stil života vaših domaćina. Pošto vam neko daje besplatno noćenje, a često i doručak, red je da ga poštujete.

Na aerodromu u Bordou dočekala me je moja drugarica iz Beograda, Ceca, sa kojom se nisam video desetak godina, a koja je udata za Portugalca i sa kojim ima dve ćerke. Pošto su nam u nekoliko dana razmaka bili rođendani, razmenili smo poklončiće (slatkiše): ona meni canelé, tradicionalni francuski kolač iz 18. veka, od jaja, mleka, brašna i šećera, sa dodatkom ruma, a ja njoj čokoladne bananice i čokoladu Najlepše želje.

Ceca poznaje Bordo kao svoj džep, pa mi je pokazala i tursku prodavnicu u kojoj se prodaju slatkiši iz bivše Jugoslavije, Štarkovi i Krašovi proizvodi.

Obišli smo centar grada, a pre svega glavnu atrakciju i jedno od najfotografisanijih lokacija – simbol Bordoa, spomenik posvećen Žirondincima, pripadnicima političke grupe tokom Francuske buržoaske revolucije. Smešten je uz reku, na trgu Quinconces, najvećem u Evropi jer se prostire na 12 hektara i to sa drvoredima s obe strane šetališta.

Tokom cele godine tu su sajmovi, cirkusi ili umetničke izložbe, a u trenutku moje posete u parku se nalazio ogroman luna-park. Odmah su me privukle ušećerene jabuke i bakin kolač sa čokoladom.  

Centar grada je prepun prodavnica i zgrada sa arhitekturom klasicizma i neoklasicizma, od kojih su mnoge na na listi svetske baštine UNESCO. Ako pravite fotografije budite obazrivi jer su tramvaji gotovo nečujni, idu po sred trga i nemaju žice na krovu tako da, osim ako ne pogledate u šine, ne možete znati kad nailaze.

Šetnjom stižete do Aleje Tourney, ulice iz 1747. godine, sa šik restoranima, luksuznim buticima, kafićima i baštama. Fudbaler Zlatan Ibrahimović ima dosta obožavalaca u Francuskoj.

Zbog blizine okeana, padavina u Bordou ima dosta, u proseku svaki treći dan je kišovit, a leti su česte oluje. Ali, činjenica da je okean relativno blizu ublažava pomisao na kišne dane, što sam se i uverio sa mojim prvim domaćinom Lionelom, sa kojim sam posetio Lacanau i popio kafu kraj plaže.

U tom turističkom gradiću na oko 60 kilometara od Bordoa ispričao mi je da, koliko god da je tamo lepo leti, struje na plaži mogu tako brzo da naiđu i da voda, recimo, s leđa okruži kupače i decu pogotovo i preseče im put do plaže. To deluje zastrašujuće jer se sve desi veoma brzo, da je ponekad gotovo nemoguće spasiti se iz te situacije. Zbog toga uvek dežuraju spasioci i javljaju kada bi taj „brzi talas“ mogao da naiđe.

Bordo ima dosta atrakcija: gotičku baziliku Sen Mišel iz 16. veka, Place de la Bourse iz 18. veka i velelepnu zgradu u kojoj je danas Privredna komora. Ispred nje se nalazi Ogledalo vode iz 2006. godine, najveća fontana tog tipa na svetu, na 3.450 kvadratnih metara. Kada je uključena, jedan za drugim, nižu se efekti ogledala sa svega 2 cm vode sa granitne ploče, dok se pred posetiocima stvara magla visine od dva metra. Nažalost, pošto sam bio u martu, još uvek nije bila uključena.

Bordo je u 18. veku bio glavna luka za isporuku robova, pa tu priču možete čuti u muzeju regije Akvitanije (Aquitaine).

Posle 1848. godine, kada je ukinuto ropstvo, Bordo je donekle sklonjen po strani, pa nije bilo mnogo ulaganja.

Od 1996. godine na snazi je Urbani projekat političara Alaina Juppéa kojim je počelo sređivanje fasada koje su pocrnele od zagađenja. Zbog tih „zaprljanih“ zidova Bordo je krajem 20. veka nazvan gradom Uspavane lepotice.

Sa kapije Porte Cailhau iz 15. veka pogled se pruža na kej i na ceo grad, a ulaznica košta 3,5 evra. Veliko zvono (Grosse cloche) jedan je od najstarijih zvonika u Francuskoj, iz 13. veka. Ako produžite do keja na reci Garoni, videćete Grad vina koji se još uvek gradi i koji treba da bude završen do kraja ove, 2016. godine. Ovde kažu da Sidnej ima operu, Bilbao Guggenheim, a Bordo tu novu građevinu. Na reci je i čuveni most koji se u određeno vreme podiže i spušta, pa je i to atrakcija za turiste.

Bordo je veoma poznata vinska regija (oko 14.000 proizvođača napravi oko 700 miliona flaša vina godišnje), ali i izuzetno popularan grad za turiste koji žele da šopinguju i da se odmore na svega pedesetak kilometara od Atlantskog okeana. Vino sam probao kod mog drugog domaćina Stefana koji me je odveo u lokalni bar.

Tamo sam se sreo sa komšijama, potpuno drugačijim ljudima od onoga kako mi zamišljamo Francuze, i imao sam doživljaj kao da sam u nekoj TV seriji. Šalili su se, ispitivali me o Jugoslaviji, popili po piće i otišli svojim ženama.

Po završetku degustacije crnog vina, Stefan nam je kod njega u stanu pripremio specijalitet regije – pačji batak (confit de canard) uz koji smo, naravno, ponovo pili vino.

Sutradan, nakon što sam svratio u njegovu pekaru da se pozdravimo i dobio „lanč paket“ kroasana za petočasovno putovanje do Nanta, uputio sam se na železničku stanicu i krenuo ka nekadašnjoj prestonici Bretanje.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.mesvoyagesfrancoserbes.rs (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen uz link ka www.mesvoyagesfrancoserbes.rs)

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply